Šiljo je bio maskota Zapruđa. Nadimak je pobrao po svojoj „njuški“ koja je urnebesno podsjećala na Disneyjev lik. Dobrodušan, pomalo smušen, ali srčan i odan. Imao je više topline nego pameti. Njegove dobre namjere, u kombinaciji sa smotanošću, često su ga uvaljivale u nevolje. A iza njih su ostajale zapruđanske legende…
Šilju i njegove frendiće Miceka i Piceka povezivale su blues boje. Malo sjetni, malo buntovni, vječno nešto čeznutljivi. Tu se škvadru moglo trefit na klupi u parku s đitrom. Ili kako njupaju ćevape u Bureku. Ili cugaju u Cezaru. Obavezno s pljugom u ustima. Ali ne onom koju možeš kupit kod Tihija u Tobaccu.
Pod psihoaktivnim dimom, Zapruđe je osamdesetih i devedesetih, osim na Dinamo, blues, rock, pips, chips & videoclips, brijalo na duhove, vanzemaljce, Crnu ružu, Castanedu, vidovnjake. Znate li Iris? Tko ne zna Iris! I ne, nitko se tada nije furao na boginje. Ni ja. Štoviše, da mi je Iris tad prorekla da će mi boginja postati sudbina, vjerojatno bih je, iz svog drčnog i drskog štita, opako ismijala.
Zapruđe je kvart u svom filmu. Nastalo je nakon velike poplave šezdesetih kao prvo veliko naselje Novog Zagreba, blisko vezano uz Bundek, tada divlje i zapušteno jezero. Dok su ga se jedni klonili, drugi su tamo ljetovali – oni koji su znali kako se provući kroz šikaru i plivati s kobrama i krokodilima.
Kada je 2005. Bundek „super zrihtan“, Zapruđe je dobilo drugi život. To je podiglo kvalitetu života i percepciju kvarta. Postao je privlačniji modernim obiteljima. Danas je baš „kak se šika“: miran, zeleni kvart s puno uspomena na vrijeme koje je značilo početak za mnoge mlade obitelji. I kulturnjake…
Jedan od njih bio je i književnik Vjekoslav Majer. Po njegovoj noveli „Dnevnik maloga Perice“ snimljen je kultni film „Tko pjeva zlo ne misli“. A danas, dok se nove generacije oduševljavaju TV serijom „Dnevnik velikog Perice“, pomalo je zaboravljeno da nam je upravo Zapruđanac Vjekoslav Majer podario Šafranekove i gospona Fulira.
Gospon Fulir i gospon Šiljo imali su nešto zajedničko – zanimljiv učinak na žene. Iako Šiljo baš nikako nije bio lik kojeg biste upoznali s tatom i iako nije imao „š“ od šarma – imao je „Š“ za šatru. Neke su njegove izmišljotine čak prešle granice Zapruđa.
„Nije frka, Afrika“, „nema zime, Kine“, „samo lako i polako, Đakovo“, „nema panike do botanike“, „ajd’ skok, bok!“… No, najviše je ostao zapamćen po istom uletu svim curama koje je ikada prošetao Zapruđem:
„Mala, oš mi bit cura? Oš-neš, Bangladeš!“
I tu počinje moj susret s jednom neobičnom osobinom psihe…
Poznavala sam neke od Šiljinih cura. Nabrijane studiranjem i ljubavnim probiranjem. S visine su škicale Šiljine ljubavne putešestvije: „Isusek, kakav lik! Ja s njim nikad ne bih. Nemrem ga smislit! Zbljuvala bum se. Kaj te njegove curke imaju u glavi? Šnenokle!?“
A samo tri dana kasnije držale bi Šilju za ruku, gledale ga k’o da je Tom Cruise i cvrkutale zaljubljene do ušiju.
Što bi u ta tri dana? Kakva to sklopka prebaci s „nikad ne bih“ do „ja bih sve i to odmah“?
O čemu se tu radi?
Vrijeme sadašnje…– Znaš kaj, stara?
– Baba ti je stara. – odbrusih.
– Joj, puca, ko bu tebe prespikal? Kaj sam štel reč? Nemrem se setit… Aha! Radi se o tome da kad vele ‘ja to nikad ne bih’, oni to ne veliju iz neke konačne, svete istine o sebi. Vele iz filma u kojem su trenutno. Iz svoje obrane. Iz toga kako bi oni sami sebi htjeli izgledati. Ono, ja sam fina, ja sam pametna, ja se ne dam navuć. Ali onda dođe stvarna situacija i sve se to fino raspadne ko drekec na kiši.“ objašnjava mi velika pamet Zapruđa koju zovu Mala Budala, dok sjedimo u hladovini Cotton cafea, tik do knjižnice Vjekoslava Majera.
„Jedno je doma, na suhom, brijat kak bi reagiral. Tu si pametan, hladan, sve znaš i sve ti je jasno. A skroz je druga stvar kad te stvarno smoči situacija koja te dere, košta ili ti visi nad glavom. Kad te peru hormoni, ljubav, želja, korist, strah, samoća ili panika da buš nekaj zgubil. E onda ti se cijela pamet presloži. Mi sebe znamo samo iz onog kaj smo već prošli. Ali smo si nepoznati u onome u čemu još nismo iskušani. Kaj ja znam kak bum reagiral kad me nekaj opali po glavi…”
Kako Budala govori, tako se u mojim mislima stvara slika žene s ekipom babuški u sebi. Neke su fride, a neke nabrijane k’o BBB. Da. Dobro sam poznavala taj jaz između hladnog i vrućeg stanja. Dok sam mirna, lako kažem da „nikad ne bih“. Ali kad me drmne snažna emocija, podbacim i napravim nešto što iz prethodnog stanja nisam mogla ni zamisliti.
Misli mi preglasa tonska proba. Dečki na stageu ispred Majerove knjižnice tik do nas počeli su štimati gitare. Pripremaju se za nastup na Zapruđe Blues Momentu – intimnom festivalu na kojem Zapruđanci sviraju za svoje susjede i prijatelje. Ali Budala se ne da smesti. Samo je pojačao glas u namjeri da završi misao…
„A znaš kaj je najbolje? Kad frajer na kraju napravi ono za kaj je prije sral da nikad ne bu pa mu nastane kuršlus u glavi. Jer kak sad ostat frajer pred sobom? I onda si na brzinu služi novu spiku. ‘Ma ovo ti je nekaj drugo’, ‘Nisam tad znal sve kaj sad znam’, ‘Nije to ista situacija’… Kužiš spiku? Mora si nekak objasnit da nije papak, nego da su se, eto, okolnosti promijenile.“, govori mi veteran zapruđanskog bluesa dok na sebe stavlja gitaru kako bi se pridružio dečkima na stageu.
Prije nego se popeo, još se jednom okrenuo prema meni: „Ma pogleč fakina kak se zbigecal. Kaj je stari? Nova oblekica? Dedek! A misli da bu još pobral kojeg komada po Zapruđu, vrag ga zel. Sjećaš se Šilje?“
Gledam ga. Ali ga jedva prepoznajem. Prošla su desetljeća…
„Kako ne!“ dobacih. “Živio je kraj moje limenke pa ga se moram sjećati – oš neš, Bangladeš!“
Dečki su se nasmijali pa zasvirali.
A ispod moje kose zavrtio se refren:
„Ja to nikada ne bih!“
Ali već u drugom stihu samo velim:
„Je, je, to bumo još vidli.“
I tako to…
Zapruđe me naučilo da tuđe riječi i stavove, posebno ako su kategorični, ne treba uzimati previše ozbiljno. A bogme, ni svoje!
Jer naše je nesvjesno duboko, nepoznato i zamršeno. Tko zna što je sve u nama? Mi samo znamo tko smo bili. Ali ne znamo tko sve možemo biti. Ili kako bi rekli Zapruđanci:
“Nikad ne znaš kaj se iza pruda valja.
Jer velika je Sava…“